Prethodne nedelje u Kamenici je održan informativni skup oko litijuma i eventualnih problema prilikom iskopavanja istog minerala u našem kraju. Tom prilikom, jedan od govornika (govornica, šta god to sad bilo politički i etički ispravno, a ujedno i potiranje Vuka), istakao je da, kako se izrazila, „kao majka, bori se da stvori uslove da joj se deca iz inostranstva vrate u Srbiju“. Majčinski. Zabrinuto. Ispravno.

Ipak, da li je ta želja malo i sebična? Ima, naime, jedna, takodje majčinska, izreka „bolje da ih želim, nego da ih žalim“. Šta bi ta deca koja su otišla u inostranstvo, ostvarila neke svoje, pa da kažemo, u najmanju ruku, normalne prinadležnosti, dobila svojim povratkom u Srbiju?

Da sede sa roditeljima i da čekaju kad će da im isključe struju? Da im traže partijsku knjižicu za privremeni posao? Da ih nipodaštavaju i vredjaju oni koji su, u svakom slučaju, nepismeniji, neobrazovaniji i bahatiji od njih? Da li toj deci treba da dodju na svoje ognjište, pa da se sa svojom državom, koja radi u tudje ime, otimaju za pradedove grobove?

Da li im treba da razmišljaju da li je minimalac 30 hiljada ili će se neko udostojiti, pa ga podići za pet hiljada? Ima li to ikakvog životnog smisla? Koliko je dece, ove naše, iz ove jadne i bedne Srbije (svidjalo se to nekome ili ne) otišlo da radi „preko grane“ poslednjih godina?

Nisam pristrasan, ali, mislim da ih „žuti“ nisu tamo poslali…Hoće li nam se deca vratiti?

Roditeljske želje su jedno, stvarnost je malo drugačija. Ko ne bi voleo da mu je dete „uz skute“, da gleda svakog dana kako mu unuče raste, kako se deca kuće… Želje su jedno, mogućnosti su drugo… Naravno da je roditeljska žal za fizičkom daljinom dece neprebolna, ali, treba shvatiti i decu.

Sve što oni, tamo, negde, ma koliko mi mislili da je daleko, ostvare za nekoliko godina, kod nas ne može da se napravi za nekoliko generacija. I, šta je pametnije? Pominjati pretke, ili, živeti za decu? Prošlost ili budućnost? Lično, nemam nikakvu dilemu, ali, nemam  problem ni sa ljudima koji se zalažu da im deca budu uz njih, jer, za Boga, „ko će ih sa’raniti“…

Konačno, koliko ima dece koji su ostali sa roditeljima, nisu osnovali ni porodice, niti su se ostvarili u bilo kojem obliku, a muku muče i da leče roditelje, a kamoli da ih dostojno pokopaju.

Zato… Majke, pevajte, deca su vam dobro i na sigurnom, doći će vam kad bude trebalo, ne brinite se…

 

Goran Trifunović