Kako pomiriti nepomirljivo? Kako staviti znak jednakosti izmedju razumnog i sitnosopstveničkog? Kako objasniti šta je „patriotsko“, a šta „idiotsko“? Kako pričati o poštenju, kad uporno govorimo o „skraćenju“? Kako se odnositi prema onima kojima su preči oni sa strane od svojih ljudi? Kako pogledati u oči sve one kojima smo, namerno ili ne, naneli veliku štetu?

Kako dobronamernima objasniti svo ono naše ćutanje o mnogim temama, bilo da nas nisu zanimale, ili, najčešće, nismo hteli da se zameramo jakima i moćnima? ‘ Ajde, javite se, potpisnik ovih redova ne zna, objasnite mu… Svaka vlast, pa i ova, trenutna, jednom se mora smeniti. Jednom moraju ostati ljudi.

Isti oni koji su bili i na ovoj i na onoj strani. Vakseri i antivakseri. Oni za i protiv murala. Rusofili i „zapadnjaci“. Uostalom, ko se seća Krste Bjelića, Mile Štule, Dušana Čukića? Samo oni koje su direktno koštali. Pardon, sećaju se i oni koji su ih napravili i „lansirali“ u naše mozgove, a sve zarad toga da nas podele, razdvoje, da nam objasne da je bolje da budemo „samostalni“ prut, nego deo nekog jakog „denjka“.

Pardon, sećaju se isti oni koji su to radili pre tri decenije, a sada rade diplomski. Hoćemo li im to dozvoliti? Pa, kad nismo? Geolozi nam se šetaju po kraju, birkaju koje parče zemlje da nam uzmu, truju nam vodu, vazduh i zemlju, a pojedinci čekaju. Kažu „Da vidimo šta kažu nadležni“. A, poznato je da su „nadležni“ uvek na strani naroda, jel’ tako…

„Dobili ste put“, kažu nam. Niko ne pominje ko je napravio put, zašto je 10 puta skuplji od normalnih puteva, zašto je, već, pukao na toliko mesta… Obećana nam je voda i kanalizacija za pranjansku varošicu. Valjda je pod zemljom, pa nam je zbog toga nevidljiva…

Umesto toga, samo dobijamo nove i nove marifetluke, spinovanja kontroverze oko svakog poteza onih koji upravljaju našim krajem. Bili oni izloženi sunčevoj svetlosti ili se nalazili u debeloj hladovini.

I laicima je postalo jasno da moćnici računaju na kratko pamćenje naroda, ali, valjda je i njima jasno da se račun, sa ili bez krčmara, kuca i kuca, i sve je veći i veći. Pitanja, pitanja, pitanja… A, odgovori, odgovori, odgovori? Plašim se da će pojedinci koji nam, trenutačno, kroje kapu, morati da ih daju na nekim drugim adresama, a i, čini mi se da će polarizacija izmedju braće, rodjaka, komšija, prijatelja… toliko uzeti maha da niko nikoga neće moći, ne da razume, nego ni preki pogled da mu uputi. Ukoliko se većina, opet ne odluči da promeni jato…

Goran Trifunović