Bolest nadjačala Mila i Rada

Rat prođe, stiša se sve, vratiše se i svakodnevne obaveze u familiju Svete Karaulić. Pre svega redovni radovi na imanju, pa školovanje dece… Znao je domaćin Sveto šta znači imati obrazovano dete, koje treba da nasledi ogromno imanje i imetak svoje još uvek bogate porodice. Mijajlo – Mile po završetku škole na Rudniku poslat je u Beograd, na nastavak prosvetnog usavršavanja, i kao sva deca rudnička, koja su se školovala u velikom gradu, otišao je na stan i hranu kod rođaka. Mile je utočište našao kod svog strica, kafedžije Ljuba…

Bez obzira kakvog su imovnog stanja ova deca su morala sama da se finansijski obezbede. Mile je stanovao u jednoj od prostorija kafane svoga strica, gde je spavao, učio, hranio se, ali i redovno čistio celu kafanu. Nije nimalo bilo čudno da su tadašlje beogradske kafane bile memljive, prljave, zagušljive… I dogodilo se nešto, za ono posleratno vreme, očekivano – Mile se razboleo od tuberkuloze. Dugo je krio to od roditelja, tek kada ga je bolest potpuno ovladala i bila okom vidljiva, roditelji reaguju – vraćaju ga kući na lečenje. Leka za najkasniji stadijum ove tada opake bolesti nije bilo, čak je bilo zabranjeno i da ga neko obilazi i neguje. Naravno, sem majke Emilije.
I pored očeve i majčine, ali i lekarske zabrane da prilazi bolesnom bratu, jer je tuberkuloza prelazna, Radosav – Rade, ne odvaja se od bratove postelje, pomaže mu, hrani, neguje… Strašna bolest 1949.godine odnosi Mila, a zatim „prelazi“ i na Rada, posle dvogodišnje nege i lečenja, 1951. godine umire i najmađi sin… Sahranjeni su, jedan pored drugog, uz svog brata Raja. Sveto je, u porodičnoj grobnici, „zagrlio“ svoje sinove 20 godina kasnije. Tugovao je što smrt neće da ga uzme ranije…

Tetka Emilija – rudnička „Majka hrabrost“

Supruga Emilija zavila je crnu maramu početkom rata, kada joj je poginuo mezimac Radojica – Rajo, odličan učenik gimnazije. Nije ni slutila da je neće skinuti narednih trideset godina! Umirali su njeni muškarci, prvo sinovi, pa suprug… Kod nje vreme nije lečilo rane… Patila je za njima, ali sudbina joj nije dala da se nikada nasmeje, proveseli, zapeva, zaigra, kao ni Brehtova „Majka hrabrost“.

Skupljala je decu iz komšiluka, pa i potpisnika ovoga teksta, i na „umrli dan svakoga svoga“ davala im bombone, delove od čokolade, pite, kolače… I stalno je pričala:“ Za mog Rada…“ ili“ Za mog Mila…“. Ipak, činilo se da za najstarijeg, najranije stradalog Raja nije imala utehe… Nikada nije dala da je neko, pa i kada je bila u velikoj starosti, zovne „Baba Emilija“!? Stalno je govorila, ali oštro i bez pogovora, da je zovu „Tetka Emilija“, strogo objašnjavajući da joj sudbina nije podarila da ima potomstvo, da ima unučad.

Posle Svetove smrti (1971.godine) dugo je živela sama, govoreći da ne zna zašto je kažnjena ovako! Tragedija ju je osnažila, nije se predavala, borila se s nedaćama i tugom, i tako godinama. Ipak, do zadnjeg dana bila je pokretna, išla je iz prizemlja, u kojoj joj je bila dnevna soba, bolje reći kuhinja, na prvi sprat, u sobu svojih sinova, da sve to održava u savršenom skladu i čistoći… Umrla je tiho, nečujno…

I potpisnik ovih redova sa najbližom komšijskom decom bio je „zamena“ za Raja, Mila i Rada, ne seća se kada je to tačno bilo… Početkom osamdesetih godina minulog veka?! Sve što je ostalo da seća na tragičnu sudbinu familije Svetolika Karaulića su porodična kuća, sa zajedničkom slikom tragično nastaradalih mladića, u ulici koja nosi ime po njegovim sinovima – „Braće Karaulić“, i porodična grobnica na lokalnom „Nikića groblju“.

Radovan Karaulić