U ,,Opisu rudničkog okruga” đenerala Jovana Miškovića, nalazi se podatak da je jedan toponim na planini Ješevac dobio ime upravo po eksploataciji kamena – Krstovi. Naime, na ovom mestu se vadio kamen, poznat među Vrbavcima kao ,,kamen sa Vesovog groba” i najčešće je korišćen kao kamen za izradu nadgrobnih krstova. Kada se pogleda stari deo groblja na potesu Sedivrana u Donjoj Vrbavi, vidi se da je ovaj kamen korišćen za ovu namenu sve do dvadesetih godina XX veka, kada počinje da se koristi kamen iz kamenoloma Jablanica u Bosni za izradu spomenika, a opseg i venac se klesao od kamena iz Morkog polja u Donjoj Vrbavi.

Po kazivanju meštana, kamen sa ovog potesa se vadio i koristio za kaldrmisanje Kragujevca tokom XIX veka. Međutim, za ovu tezu autor nema neke druge dokaze koji bi potkrepili ovu tezu.

Najveća eksploatacija kamena bila je u Morkom polju. Ovde je 1928. godine otvoren prvi majdan, a njegov glavni proizvod bila je kocka za kaldrmu.

Preporuka za korišćenje ovog kamena može se naći i na stranicama ,,Beogradskih novena”, u kojima se, u više brojeva, preporučuje korišćenje ovog kamena i daju njegova osnovna svojstva. Tako se vidi da je više puta beogradska opština naručila ovaj kamen i njegovu kocku za kaldrmisanje.

Prenos ovog kamena radio se volovima i kolima, a obavljale su ga kiridžije. Kamen se potom utovarao u vagone voza koji je išao prugom Beograd – Dubrovnik. Masovno korišćenje ovog kamena uslovilo je da se prekine sa korišćenjem kamena za izradu nadgrobnih spomenika sa Vesovog groba.

Otvaranje ovog majdana uslovilo je da Vrbavci postanu poznati kao kamenoresci. Otpucavanje stene vršilo se dinamitom, a potom su majstori koristili špic i čekić ili samo svrdlo da zakopaju u stenu punče kojim se cepao ovaj kamen na pileštre. Dalja obrada je zavisila od namene kamena. Ukoliko se kamen koristio kao kocka za kaldrmu, onda je postojao poseban špic koji je pravio kocku, a ukoliko je korišćen za građevinsku ugradnju, onda je oblikovan špicom, škarpelom ili špengalom koji su udarani čekićem.

Mnogi ljudi su dolazili na ovaj majdan samo da bi izučili zanat, a potom su postajali samostalni majstori. Pored kamenorezačkog zanata, radili su i kao zidari i tesari. Kada je majdan sredinom 80-tih godina XX veka prestao da se koristi, prestalo je i interesovanje za kamenorezački zanat. U ovom vremenu pojavile su se i mašine za sečenje kamena i mašine za cepanje kamena, pa je stari način klesanja (ili kako kažu u Vrbavi ,,tesanje kamena”) sve manje postao zastupljen. Koliko je stari način obrade bio spor, govori i podatak da je za jedan dan dobar majstor mogao da stigne da oteše samo dva do tri kamena za građevinsku ugradnju.

Danas u Donjoj Vrbavi kamenoresci su skoro potpuno nestali. Majstori ovog zanata su uglavnom umrli, a oni koji se i dalje bave ovim zanatom imaju preko 70 godina života. Jedan od poslednjih kamenorezaca Vrbave je Milan Jovanović Gavran, čiji alat je fotografisan.

 

Nikola Petrović

foto:gminfo.rs