Zanatlije su predstavljale poseban vid privrede i preteče su industrijske proizvodnje. Prostor današnje Srbije industrijska revolucija je zahvatila još u vreme Kraljevine Jugoslavije. U doba socijalističke Jugoslavije, pedesetih i šestdesetih godina XX veka, razvoj industrije je postao primaran, a za jedna od posledica ovoga je bilo snažno potiskivanje zanatske proizvodnje. Tada počinje naglo da zamire tradicionalna zanatska proizvodnja ili se ona sve više usmerava ka industrijskom sistemu proizvodnje.

Razvoj industrije u Gornjem Milanovcu direktno je uticao na napuštanje zanatske proizvodnje u rudničko – gružanskom kraju. Zbog blizine grada, seosko stanovništvo ovog kraja masovno se zapošljava u novoosnovanim fabrikama jer način industrijske proizvodnje najčešće iziskuje obučavanje za jednu tehnološku operaciju, pa je time potrebna brza obuka i manje kvalifikovana radna snaga. Savremeno školovanje je, kroz otvaranje Tehničke škole, odgovorilo potrebama industrijske proizvodnje, pa je tradicionalno zanatsko školovanje prevaziđeno. Time su se razvili novi zanati koji su usko vezani za primenu u industriji.

Tradicionalna zanatska proizvodnja zasnivala se na iskusnom i potpuno obučenom zanatliji za koga se ustalio izraz majstor (od nemačke reči meister). On je najčešće bio samostalan i imao je vlastitu radnju. Svaki majstor je uglavnom imao položen majstorski ispit, koji se polagao pred komisijom koja je bila sastavljena najmanje od tri majstora. Majstorski ispit se polagao iz tri dela: teoretske provere znanja, praktične provere znanja i provere pismenosti. Za položen majstorski ispit dobijalo se majstorsko pismo, odnosno diploma.

U većini slučajeva, budući majstor je morao da prođe kroz nekoliko faza obrazovanja. Najčešće su završavali osnovnu školu, koja je trajala četiri godine, a potom bi dečaci bili predavani nekom majstoru kao šegrti. Šegrt je bio baš ono što na turskom znači ova reč – učenik. Nije postojao unificirani sistem obuke šegrta, već je varirao od majstora do majstora. Uglavnom bi šegrti u početku radili sve drugo sem učenja zanata. Kada šegrt dovoljno ovlada znanjima i veštinama zanata koji se ,,krao očima“, najčešće bi polagao za kalfu, nekad samo pred majstorom, a nekad i pred više njih. Polaganje za kalfu je bilo manje rigorozno od polaganja za majstora jer se od kalfe očekivalo da je dovoljno ovladao znanjima, ali da mu je neophodno vreme i iskustvo da bi razvio veštine neophodne za zanat.

Kalfa je najčešće ostajao da radi kod majstora kod koga je izučio zanat u svojstvu pomoćnika. Najčešće bi radio pripremne ili manje zahtevne radove, a majstor je bio taj koji je obavljao završni deo. Kada bi neko postao kalfa, on bi počinjao da dobija platu koja se određivala prema vremenu (nadnica) ili prema učinku. Ovakvo ugovaranje izmedju majstora i kalfe se nazivalo ,,uzimanjem pod ajluk“.

Međutim, mnogi majstori nikada nisu prolazili ove faze. Ovo je zavisilo od samog zanata kojim se bave ili su mnogi majstori bili samouki. Posle Drugog  svetskog rata učenici bi prolazili kroz kurseve na radnim akcijama ili tečajeve organizovane u vidu večernjih škola, gde bi savladavali znanja i veštine uglavnom tehničkog obrazovanja vezanog za razvoj industrije ili poljoprivrede.

Sve ovo je uslovilo da su danas stari zanati u rudničko – gružanskom kraju skoro potpuno nestali. Iako su se mnogi zanati samo prilagodili savremenim uslovima privrede, u ovom kraju prisutan je i faktor nezainteresovanosti za ovakav vid zanimanja.

 

Nastaviće se…

 

Nikola Petrović