Vino visokog kvaliteta zahteva mnogo rada. Za vinograd se govori da je ,,veliki gospodin” jer je neophodno veliko znanje i posvećenost. Površina vinograda, pre uvođenja metričkog sistema u Srbiji, merila se ,,motikama”, odnosno kolika je površina vinograda mogla da se prekopa za jedan dan. Jedna motika je bila oko 8 ari.

Sam rudničko – gružanski kraj spadao je u srednje razvijeno vinogradarsko područje. U njemu se nije toliko gajila vinova loza kao što je to smederevski ili aleksandrovački kraj. To potvrđuje i Milan Milićević u svojim statistikama iznetim za Rudnički okrug u svom delu ,,Kneževina Srbija”. Ako se pogledaju popisi stanovništva, naročito od popisa 1862/63. godine, vidi se da je skoro svako imućnije domaćinstvo imalo vinograd. To su uglavnom bili vinogradi koji su zadovoljavali potrebe domaćinstva. Međutim, postojali su i veliki zasadi vinograda, a vino koje se ovde proizvodilo izvozilo se u Austrougarsku i Francusku, u vreme kada je filoksera pokosila njihove vinograde.

Međutim, krajem XIX veka, filoksera je stigla i u Srbiju i učinila istu štetu kao u ovim zemljama. Malobrojni vinogradi su preživeli, a za nove uspone vinogradarstva zaslužni su kralj Petar I Karađorđević i kralj Aleksandar I Karađorđević. Sve ovo se odrazilo i na rudničko – gružanski kraj.

Veliki zasadi iziskivali su veliku radnu snagu, a pošto je i samo vino bilo skupo, vinogradi su bili na meti kradljivaca. Sve ovo je iznedrilo zanatliju – pudara.

Pudar je prvenstveno bio zanatlija koji je čuvao vinograd. Pored ovoga, pudari su se bavili i orezivanjem vinove loze, prskanjem i okopavanjem. Samo okopavanje vinograda nije zahtevalo veliku stručnost, pa je pudar najčešće nalazio nadničare koji bi ovaj posao radili ili bi nalazio samo ljude koji bi mu dolazili u ispomoć prilikom obavljanja ovog posla. Pudari su se bavili i otakanjem vina i to najčešće kao ispomoć domaćinu.

Pudar je morao skoro stalno da bude prisutan u vinogradu, jer posle svake kiše neophodno je prskanje protiv plamenjače. Ovo je iziskivalo da u sred vinograda bude izgrađena pudarska kuća za njega. Ona se obično sastojala od jedne ili dve prostorije, a bila je ozidana kamenom ili ciglom, a omalterisana blatom. Iznad nje je od drveta bila izgrađena osmatračnica, a često je postojao prolaz iz kuće da bi pudar mogao da se popenje ukoliko želi da proveri da li je neko ušao u vinograd.

Teško je utvrditi koliko je ovaj zanat bio rasprostranjen u rudničko – gružanskom, ali je sigurno kada je krenulo njegovo izumiranje. Posle Drugog svetskog rata, veliki vinogradi su bili nacionalizovani, a država je uvodila monopol nad proizvodnjom vina. Za preostale vinogradare i pudare, najveći udar države bio je Zakon o vinu iz 1970. godine, kojim je država uvela monopol na prodaju vina, tako da su individualni vinogradari mogli samo da prodaju grožđe ili ilegalno da prodaju vino. Pošto je SFRJ bila policijska država, ova prodaja je bila izuzetno teška, pa je tada počelo masovno uništavanje vinograda.

Poslednji pudar i vinogradar koji je poznat autoru bio je Dositije Marinković iz Donje Vrbave.

Kao mlad, bio je učesnik ratova od 1912 – 1918. godine i iz njih se vratio neozleđen. Međutim, posle rata mu se dogodila nesreća sa puškom kremenjačom, pa mu je jedna ruka bila amputirana do lakta. Ipak, ni kao invalid se nije predavao. U zaseoku Gaj u Donjoj Vrbavi, nastavio je da obrađuje samostalno vinograd od 60 ari i to mu je bio primarni posao. Zdravom rukom je orezivao lozu i brao grožđe, a kada je trebalo prekopavati vinograd vezivao je kraj držalice budaka za ostatak amputirane ruke, a celom rukom je pritiskao budak u zemlju. Po priči njegovih savremenika, imao je najbolji vinograd i najkvalitetnije vino. Uglavnom bi živeo u pudarskoj kući i čuvao vinograd.

Vinova loza je u ovom vinogradu iskrčena, a sam vinograd je zarastao u korov, divlju kupinu i bagrenje. Kao podsetnik ostala je samo trošna pudarska kuća i bodljikava žica kojom je vinograd bio ograđen.

 

Nikola Petrović