Intervju koji u celosti prenosimo je objavljen 13. marta 2006. godine u PRVOM broju Sedmice.

Miodrag Trifunović – Krile, intelektualac čija reč ima posebnu težinu, rođen je 1940.godine u Gornjem Milanovcu. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a potom diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radio u “Proleteru”, PIK-u “Takovo” i “Tipoplastici”. Jedan je od menadžera koji su doprineli da EUROKREM postane najprodavaniji prehrambeni proizvod nekadašnje SFRJ. Stvorio “Zemlju čarobnjaka”.

Intervju: Nevidljivi voćnjak

Razgovarati sa Miodragom Trifunovićem Krilom manje je novinarski zadatak, a više zadovoljstvo žednog  da se približi izvoru bistre i hladne vode.

Iako u penziji, ostao je mlad duhom, radoznao da sazna više i spozna dublje.  Savremenik mnogih tehnoloških i ekonomskih revolucija, spreman da analizira i upoređuje neopterećen suženim vidicima pripadanja. 

„Sedmica“: Gornji Milanovac je nekada važio za privredno čudo ondašnje Jugoslavije. Danas nije ni blizu  toga. Kakvo je Vaše viđenje?

Miodrag Trifunović Krile: Vi govorite o čudu, ja smatram da to nije bilo čudo, niti je sada situacija bezazlena. „Čudo“ je delo ljudi koji su bili na čelu milanovačke opštine, njihovih stručnjaka i radnika, ljudi koji su imali viziju i koji su želeli više od onoga što su očekivali. Bili su pioniri, bili su početnici, bili su mladi … Čim čovek očekuje više nego što će mu se dogoditi on je mlad. Jedna organizacija, jedna država, jedna manja zajednica, može da se razvija pravilno ako stoji na jednom tronošcu, ako se ravnomerno razvija ekonomija, politika i kultura. 

Onda su se privrednici valjda malo zamorili i usvojili devizu da je ono što očekuju i poželjno, što je prvi znak starenja. Možda je trebalo da ranije predaju štafetu. Ima i sada lepih primera kao što su recimo „Spektar“ i „Metalac“, ali ukupno gledano desilo se to. 

Na niovu politike na scenu je stupilo bavljenje istorijom – istoricizam. „Istorija se ponavlja, sve je poznato šta će nam se dogoditi, dakle pojedinac nema nikakvu šansu“ – to je poruka koju šalju. Ustvari,  to je jedna potpuno pogrešna priča, priča koja zaustavlja svaku inicijativu. Pojedinac je sveden na običnog piona, budućnost ne zavisi od nas, a mi zavisimo od istorijske nužnosti. Sa druge strane razvoju kulture se nikad u ovom našem kraju nije pridavao poseban značaj. 

Dakle, evo tog scenarija: privrednici postaju zadovoljni, samozadovoljni, političari projektuju istorijsku nužnost, a kultura je na margini. Snaći će nas ono što je neminovno i tu je pojedinac nemoćan. Ako je već tako, onda je i pojedinac lišen svake odgovornosti, iako odgovornost odredjuje smisao ljudskog života. I tako se desilo to što se desilo. Ovde želim da citiram Popera: „Čuvajmo se lažnih proroka koji imaju rešenje za sve, naročito ako uz to imaju topove za podršku svojim stavovima… Bućnost zavisi od nas, a mi ne zavisimo ni od koje istorijske nužnosti.“

„Svet u kome živimo je svet brzih promena, kultura nano – sekunde, konstantne su samo promene …“

Sedmica: Kako doživljavate trenutnu situaciju u gradu?

Miodrag Trifunović Krile: Ne vodi se računa gde mi živimo, u kakvom okruženju., u kakvom svetu … U periodu kada ovde nisu održane dve ili tri skupštine, u svetu je verovatno lansirano mnogo novih proizvoda, mnogo novih preduzeća je osnovano, mnogo je i propalo, desile su se takve promene … Mi živimo u svetu revolucionarnih promena na svim nivoima, pre svega privrede, ekonomije, politike, kulture… Mi živimo pod staklenim zvonom, van dešavanja koja su danas u svetu,  i opet pozivamo istoriju u pomoć. Mi ne shvatamo uopšte da nas, ovu našu sredinu, može izvući samo pamet. Nema kopanja starih rudnika, nove ideje su te koje mogu da nešto doprinesu. Svet ne vuku lokomotive, nego ideje. Na predavanjima Toma Pitersa danas prisustvuje po pet stotina vodećih menadžera svih svetskih kompanija, a on kaže: „Luda vremena zahtevaju lude organizacije. Najveći i jedini resurs jedne organizacije je ljudski um. Više mozga – manje materijala, više mašte – manje materijala.“. Mi se još bavimo organizacijom proizvodnje, a proizvodnja u svetu, u razvijenim firmama, učestvuje sa 6-8 odsto. Sve ostalo je – ostalo. Sve ostalo je pamet, mašta, organizacija … To verovatno znaju neke od uspešnih firmi iz ove naše sredine. 

Danas se u svetu formiraju ad hok grupe, od slučaja do slučaja, za jedan projekat. Kad taj projekat bude završen one se raspuštaju. Nema više … Aktuelne su „špageti“ organizacije. Fleksibilne i spremne na brze promene.  

Uspešne organizacije su kao detelina sa tri lista. Imaju vrlo malo jezgro ljudi koji čuvaju osnovnu sposobnost organizacije, tu misiju, taj pečat i suštinu firme. Drugi deo su nezavisni preduzetnici i stručnjaci. Najčešće su odabrani stručnjaci sa strane ili preduzetnici koji imaju specijalizovane firme. Treći list, nažalost po sve mlade ljude, treći list su radnici na odredjeno vreme, ljudi honorarci. Nema stalnog zaposlenja… Kažu da će u budućnosti najprofitabilnije biti organizacije koje se bave iznajmljivanjem radne snage na odredjeno vreme. 

I kako se suprotstaviti takvim revolucionarnim promenama kad napravite jednu okoštalu strukturu, a ta struktura nikako ne može da izdrži te promene koje se dešavaju. 

Ja ne vidim da neko o tome razmišlja u ovoj sredini, osim časnih izuzetaka… Ovde se još meri ono što se nigde više ne meri u svetu, još uvek se pozivamo na ono što ništa ne može da nam pomogne, još uvek pokušavamo da rešimo stvari na koje ne možemo da utičemo, da se sekiramo zbog stvari koje ne možemo da promenimo … „Koka kola“  se nigde ne hvali da ima punionice koje pune ne znam koliko miliona flaša na sat. Oni pričaju jednu sasvim drugu priču, imaju psihološku udicu i distribuciju koja je fenomenalna. 

„Sedmica“: Da li verujete da je ovo zaista kraj u kome žive neobični ljudi?

Ja verujem. Ali svuda u svetu neobični ljudi žive na margini. Oni pokreću svet, a ostali su mladi jer nisu izgubili svoju radoznalost… Ima i kod nas takvih i treba ih otkrivati. Voleo bih da vidim ovde konkurs u kome traže radoznale… u kome traže svadljive ljude, ljude koji ne pristaju baš na sve… Nešto će napraviti oni za tu firmu ako su takvi.  

Milanovačka privreda se razvijala kopirajući ono što se radi u svetu. Sad bi trebalo okrenuti celu priču. Ima mnogo proizvoda koji nisu još smišljeni. Treba pronaći proizvod koji ide ispred mode. Tad si prvi, tad si pobedio … Naravno, to je lako reći, ali ako je to tvoja vizija onda ćeš na tome i da radiš. Treba osloboditi um i pustiti mašti na volju. 

„Sedmica“: Gde danas mladi ljudi mogu da nađu inspiraciju da ostanu, žive i rade u sredini poput naše?

Miodrag Trifunović Krile: Mladim ljudima savetovao bih da ne izgube radoznalost, da očekuju više nego što će im se desiti. Da bi uspeli treba da traže polje koje još nije pronadjeno… a, ja sam tu da ih hrabrim da krenu za svojom glavom. Ne treba da čekaju da će im neko pomoći. Neka pokušavaju i neka prave greške. Nažalost u našoj sredini vidim mnogo lovaca na greške. Lovci na greške pojavili su se u vidu zanata, koji čekaju da neko pogreši. Ako nešto ne podje naopako, neće da ti se desi  ni nešto dobro. Ceo svet tera kreativne ljude da greše. Bez neuspeha nema progresa. 

„Stari mogu samo po starom.“ Moja uloga bi se, da citiram pokojnog Duška Radovića, sastojala u tome da budem pritka uz koju ćete vi mlađi procvetati i rađati. Da vas podržim da krenete za svojom glavom…

Sedmica: Gde je danas imidž Gornjeg Milanovca i kako ga podići?

Miodrag Trifunović Krile: Raditi na sva tri polja – ekonomiji, politici i kulturi. Mora da se shvati vreme u kome živimo i da ne možemo dobiti ništa ako smo jedni protiv drugih. Oni koji ne mogu da pričaju o svojoj oblasti da su nešto uradili ne treba da pričaju ni drugima šta treba da rade. 

Od Krila smo čuli i staru japansku priču:

Tri zlatnika

Čovek izgubi tri zlatnika. Drugi ih nadje. Sretnu se i nastane rasprava čiji su. Prvi kaže: „Ja sam izgubio, to je moje!“. Drugi kaže: „Ja sam našao, moje je!“. Svadja se nastavila i oni odluče da odu kod mudraca. Kad su stigli tamo već su nastavili raspravu mirnijim tonom. Počnu da uvažavaju iznete agumente. „Jesam našao, ali to ionako nije moje.“ „Ja sam izgubio, i već sam se oprostio.“ Mudrac ode i donese još jedan zlatnik i kaže prvom: „Ti si izgubio tri zlatnika, evo ti dva.“ Drugom kaže: „Ti si našao tri, evo ti dva.“ „Ja sam priložio jedan jer sam nešto naučio, jer sam saznao da ljudi mogu da se dogovore.“ Svi su ustvari izgubili po jedan zlatnik, zar ne. To je ta istočnjačka filozofija da je bolje upaliti sveću nego proklinjati mrak. Uvek je na dobitku onaj ko je izgubio jedan zlatnik. 

Teško je zaključivati u vremenima o kojima pričamo. Ljudi treba da se suoče sa svojim mogućnostima. Čim se suočiš sa mogućnostima ti već postaješ kreativan, ti već tražiš ono što ne postoji, ono što je nevidljivo. A mi se stalno suočavamo sa nekim ograničenjima, sa nekim problemima. Početak kreativnosti je suočavanje sa svojim mogućnostima. Seme u srcu jabuke je voćnjak nevidljivi.  To je ta priča. 

Iz knjige „Kako plivati s ajkulama, a da vas ne pojedu“ Harvi Mekrej

Priča Njujorškog taksiste

„Taksista mi je pružio cedulju na kojoj je pisalo ’Zdravo. Ja se zovem Valter. Vaš sam šofer. Sa mnom ćete stići na odredište na vreme, bezbedno i na učtiv način.’ To je izjava misije jednog taksiste.  Zatim mi je pokazao novine i upitao da li bih želeo da ih čitam. Uzeo sam ih. Nismo još ni krenuli, a on mi je ponudio lepu malu korpu sa voćem i grickalicama. Usledilo je pitanje ’Da li volite klasičnu muziku ili rok?’“ Mekrej nastavlja da nabraja stvari kao što su celularni telefon i slično. Zatim zaključuje. „Znate šta, ovaj čovek zarađuje 12 do 14.000 dolara godišnje samo na napojnicama. Da ste samo videli koliku sam mu napojnicu ja dao.“

Rastavši se sa sagovornikom, bio sam zaokupljen brojnim pitanjima. Jesam li dovoljno radoznao da želim više nego što očekujem, umem li da prepoznam snagu odluke na putu realizacije ideje, pristajem li na istorijsku nužnost kao pogled koji mi se nameće…

 Milorad Stevanović