• oktobar 21, 2019

Ljubavni problemi #03

foto: pixabay.com

PIŠE Miloš Mijatović

 

– I? Je l’ gotovo sad?

– Ne. – odgovorila je ushićeno – Tek počinje!

Začuo sam temu iz Omena, zagrmelo je i smrklo se od Takova, počeli su da zavijaju psi u daljini. Moja nestrpljiva nadanja da će se po jenjavanju turneje „Budućnost Srbije“ sve vratiti koliko-toliko na staro, isčezla su pri saznanju da Marina – osim što će biti podjednako, ako ne i češće, odsutna iz stana – izgleda uopšte nema nameru ono malo respekta, koji je gajila prema mojoj ljubavi i odanosti, nadalje da iskazuje telesnim putem. Štaviše, iniciraće njihovo eksploatisanje u političke svrhe, sve pod vajnim izgovorom da misli za opšte dobro.

Njena samopregorna zalaganja u pomenutoj kampanji, umesto da obezbede očekivani premeštaj na sigurno ili barem dugoročniji ugovor (bila je labavo zaposlena u opštini na nekom neobjašnjivom činovničkom mestu), samo su joj donela nove neizvesnosti i glavobolje.

A Marina k’o Marina, sve je naivno shvatala kao sledeći izazov, uverena da se baš u doba krize dokazuju pravi revnosnici, da se tek sada mora jače angažovati i da će se partija kad-tad setiti da ispuni obećanja. Počela je da preuzima lidersku ulogu u Forumu žena, gurala se iza funkcionera dok se slikaju za propagandu, sedela špijunski kamuflirana po osvedočenim opozicionim terasama, te prednjačila sa uplatama stranci, neumereno zakidajući na pijačnom budžetu.

Na kraju je i mene upregla u kolo, altruistički ubeđena da će se time, kada kucne čas otkrivanja mojih zasluga, i za ovu malenkost naći kakav poslić u katakombama javnih preduzeća i ustanova, upravo u korist zajedničke potrošačke korpe! Dala mi je pasvord od računara, ustupila botovski nalog i pokazala kako da za SNS agitujem po društvenim mrežama.

Bio sam presrećan. Najpre zato što dobijam šansu da u njenim očima nadrastem status beskorisnog kućnog šonje – koji, kao takav, ruku na srce, i ne može dugoročno računati na naročit ženski libido; a potom i zbog činjenice da mi ukazuje poverenje za vrlo odgovoran posao, u širem smislu svakako važniji od kuvanja.

Operišući pod Marininim kompromitovanim profilima, čiji kapaciteti nisu mnogo obećavali, u svemu sam ipak video dublju svrhu, takoreći odličnu priliku za ostvarenje pune celovitosti naše veze i konačan izlazak iz anonimnosti, pošto je u to vreme, zbog moje problematične antirežimske prošlosti, još decidno odbijala da me obelodani i izvede napolje.

No, taman što smo raspalili malo starog žara i obrisali paučinu sa korbača, nepredvidiva zbivanja u srcu Panteona opet su mi pomrsila konce. Istog dana kad je Vučić na Glavnom odboru proglasio kadrovske fluktuacije kao prirodne, zakazujući dobrovoljne odlaske sa položaja po dubini strukture, Marini se spustila jeza niz kičmu. Pogodilo je obaška i to što se Babiću, isto jednom srdačnom prijatelju sa fotografija iz vitrine, onako javno skresalo zbog bahatih izleta na Brijune.

Zapala je u egzistencijalnu, grozničavu paniku. U krevetu je iznova bila više nego katatonična, ustajala u gluvo doba noći da tiho plače kraj prozora piljeći u daljinu, postala potpuno nezainteresovana za rapidno rastući bodovni saldo na botovskoj top-listi, a ujutru bi odlazila na posao u mahnitoj žurbi, preskačući jaje sa slaninom, našminkana lepše nego ikad, za što upadljivije isticanje tamo gde treba. Uzalud sam je tešio zapažanjem da je Šef do sad bar deset puta plašio minjone sličnim najavama, pa ništa. Osim dok organi reda osobno ne zakucaju na vrata; ali zar je dotle došlo?

– Dušo, ne brini, ti si dobra, ali sitna riba. Vidi, juče sam zaradio 30 poena!

– Ne znaš ti. – histerisala je brljajući po cipelarniku – Šta ako gore dođu neki novi, pa sve moram iz početka! Šta ako dobijem otkaz!

Strah od fluktuacije začas je dokusurio nakratko obnovljene erotske aspekte naše veze, zapečativši Marinino međunožje lokotom sa ključem od ludnice. Presahli su bili usled neizvesnosti i svi drugi njeni izvori uživanja. Brže bolje je, recimo, otkazala letovanje na Halkidikiju sa koleginicama iz Foruma i rezervisala pet dana u Ovčar Banji.

Iako poslepodne nije imala nikakvih obaveza doskorašnje vrste, s njima je provodila bezmalo svaki dan do uveče u beskrajnim naklapanjima o novonastaloj situaciji, navodno jer im je u društvu bilo lakše da podnose pritisak.

Ako bi se i vratila ranije, odmah je legala, puštajući naizmenično „GOT“ i „Očajne domaćice“ sa kašikom u jednoj i vanglom pudinga ili kokica u drugoj ruci; dok bih ja ostajao za računarom, ne zbog vanredne posvećenosti zadatku, već zato što sam oboje mrzeo iz dna duše (ne mislim na puding i kokice).

No, kad je čovek, barem po sluhu, izložen takvom maltretiranju, neizbežno se na subliminarnom nivou uplete u razmišljanja o radnji. Pogotovu ovih potonjih. I onda mi je sinulo!

Nije li sve ovo samo predstava koristoljubive bestidnice? Tobožnja zabrinutost za sudbinu pretpostavljenih, odurna preosetljivost na dodirivanja, vezivanje pažnje na rehabilitaciju propalih profila, jecanja kraj prozora, opsesivno šminkanje, iznenadni gubici pa povraćaji apetita, odlasci kod drugarice, pet dana u Ovčar Banji? Molim? Ili su njena paranoja i zgode „Očajnih domaćica“ slučajno u meni zakotrljali grudvu opravdane sumnje koju nije znala da predvidi?

Okrenuo sam se da hrabro postavim nekoliko pitanja, ali već je bila zaspala sa kašikom na pidžami. Delovala je potpuno iscrpljeno. Bez dileme, sve je vodilo nepobitnom zaključku – Marina me vara! Ali s kim?

nastaviće se…

prethodne delove čitajte OVDE

Violeta

Prethodni članak

Protest USPRS: „Lešinari su pograbili sve što nije njihovo“

Sledeći članak

Maraton u Rio de Žaneiru