piše Miloš Mijatović

Nikada Marini naša soba nije izgledala tako sumorno, tuđe i neprijateljski kao onog jutra dok su kazaljke na zidu otkucavale poslednje trenutke pred svanuće, prvog februara tekuće godine, a ona još bila iscrpljeno budna, pijana, bez kapi vina u buteljkama koje je, čini se, koliko maločas kupila po povratku s mesnog Odbora. To maločas u stvari je bilo čitavih šest sati ranije, dok su joj namere da me posle mesec dana pozove i zavede na pomirenje, uz pomoć oporog ukusa Graševine, još bile bistre i odlučne.

Ali pošto nije uspela da me dobije, svukla je sve tri boce sama, piljeći naizmenično u displej sedefastog ajfona i SNS ikone sa ono malo Nikolićevog uveta u vitrini. Shvatila je postiđeno da nijednu sliku nema sa mnom i zbog toga je zapala u tugaljivu deprimiranost i još bolnije kajanje, baš negde kad je prva flaša završila u špajizu. Očajnički je listala galeriju telefona, setivši se da smo se jednom slučajno fotografisali na terasi, ali nije uspela da nas nađe. Umesto toga, nailazila je samo na fazne prelaze Džukelićevog polnog organa i selfije s forumašicama.

Ugasila je sva svetla, otvorila drugu flašu i YouTube sa najvećim hitovima grupe Magazin. Htela je da pošalje nekoliko pretećih poruka u inbox Ivane Subotič, pošto je bila ubeđena da sam tamo, ali je do daljnjeg odustala, setivši se da je ova ipak luda i da će bez trunke blama sve da pljesne na svoj wall, što bi dodatno devastiralo ionako poljuljan ugled stranke na društvenim mrežama. Ta neželjena samocenzura, praktično nepisana ucenjenost pripadnošću partiji, uvela je Marinu te noći iz tuge i zabrinutosti u sledeću fazu – fazu besa.

Šta je, na kraju krajeva, ta partija njoj dala? Hm? Posao u opštini za par desetina tisuća? PP ugovor? Vaučer za hrono restoran? Neprekidna sastančenja, da gospodine, razumemo gospodine, biće rešeno gospodine? Besplatna putovanja diljem domovine za sendvič i sok iz plastične čaše? Je l’ to? Vesićevu knjigu po povoljnoj ceni? Udarničku značku za botovanje? A šta joj je oduzela? Ono što po običaju nije ni dala, a obećala je. Jer ko je danas u spotu za mladog lidera? Je li ona? Nije. Je li ona na spisku za dodelu stanova u Karađorđevoj? Nije. Jesu li joj našli nameštenje za ljubavnika? Nisu. Gde je njeno ime na listi za odbornike? Nema ga! „Dabogda im je vratili u celini i načelu,“ pizdi Marina, a tek je ponoć, „dok se onaj skot sada sigurno uveliko opija sa Subotićkom u Žitoprometu!“

Razmišlja da sedne na taksi i odjuri u Čačak, ali se opet ugriza za jezik iz bojazni da ne napravi scenu, i to usred osinjeg gnezda, zna se čijeg. Dok otvara poslednju bocu konačno uviđa, iako se toga sutradan neće nažalost sećati, da joj stranka, pošteno govoreći, nikada nije obećala samo jedno – slobodu. I zašto, na kraju krajeva, posle svega završava ovako napuštena, u polumraku pijana po ko zna koji put pred zoru, tražeći utehu u izvoru problema i s gomilom neotvorenih poruka od onog odvratnog Zluma Džukelića? U poslednjoj fazi pada joj na pamet dvostruka jeres, maltene samoubistvena politička sablazan, ali koja u tom času deluje kao rešenje outside-the-box svih naših problema: da pređe u novoosnovani Forum žena SPS-a i da mi ponudi brak.

nastaviće se…

prethodne delove čitajte OVDE