foto: muzej rtk
Operacije srpske vojske započele su 2. jula uzjutra. Obe Rudničke brigade nalazile su se u sastavu Ibarske vojske pod komandom đenerala Františeka Zaha. Ova vojska je trebalo da izvede demonstrativan napad prema Sjenici i time veže za sebe deo osmanskih snaga. Međutim, na početku rata dobila je zadatak da preduzme energični napad pravcem Javor – Sjenica – Bijelo Polje radi zauzimanja Raške oblasti i spajanja sa crnogorskim odredima. Ovaj zadatak je poveren Užičkoj, Šabačkoj i Rudničkoj brigadi I klase, potpomognuta sa dva bataljona Rudničke brigade II klase.
Rudnička brigada I klase započela je marš iz Gornjeg Milanovca preko Čačka, Jelice, Požege, Ivanjice i sela Kušića na Javor, gde se nalazila srpsko – turska granica. Sam marš je bio jako iscrpljujuć zbog nedostatka opreme, kao i zbog kišnog vremena. Pogrešna taktika đenerala Zaha zlokobno je najavila budući rasplet događaja. Umesto da krene Karađorđevim stopama iz 1809. godine kada je izvršena uspešna ofanziva ka Sjenici, Zah je odlučio da frontalno krene na selo Kalipolje. Dva bataljona Rudničke brigade II klase nalazila su se u rezervi. Zajedno sa Šapčanima i Užičanima, Rudničani su krenuli preko sjeničke ravnice ka utvrđenim turskim položajima na Kalipolju. Borba se razvila oko 11 časova. Užičani su pretrpeli teške gubitke, borbeni red je počeo da se komeša, neki da odstupaju, a neki su zalegali. Turci su, skriveni iza grudobrana pružali snažnu puščanu i artiljerijsku vatru. U 13 časova na juriš je krenula cela Rudnička brigada I klase, podržana sa dve svoje baterije. Oficire sa isukanim sabljama je pratio disciplinovan strojevi red Rudničana. Međutim, u ovom neuspešnom jurišu izbačen je iz stroja veliki broj vojnika. O žestini borbe govori i podatak da su poginula i tri komandanta bataljona.
Prvo junaštvo Rudničana je obeležilo ovu borbu. Tokom juriša, zastavnik Moravskog bataljona je pobio zastavu na grudobran, ali je poginuo u borbi. Jedan Turčin je uzeo zastavu i poneo je sa sobom u šanac. Tada je četovođa Lazar Mirković iz Koštunića uleteo u utvrđenje i ubio Turčina, a osveštanu zastavu vratio. Posle nekoliko juriša, oko 17 časova srpski vojnici su se povukli.
Ibarska brigada je prešla u odbranu Javora. Novi komandant Rudničke brigade postao je kapetan Mihailo Katanić jer je Putnik preuzeo komandu nad artiljerijom. Ponovni napad je pokrenut 24. jula na utvrđenje Ogorijevac sa delimičnim uspehom. Turci su uzvratili kontranapadom 5. avgusta na levo krilo Ibarske vojske, a 7. avgusta je započeo opšti turski napad. Iako je Putnik maksimalno iskoristio artiljeriju kao podršku žilavom otporu Ibarske vojske, u čijim redovima je bila i Rudnička brigada I klase, posle tri sata ogorčene odbrane branioci su krenuli u povlačenje. Ubrzo su komandanti Rudničke, Užičke i čačanske brigade dobili naređenje da napuste Javor i da se povuku sve do Ivanjice, ali su Pero Borisavljević, Jovan Mišković i Mihailo Ilić odbili da izvrše ovo naređenje. Poseli su nove položaje na liniji Pogledi – Kušići – Čemernik. Tursko napredovanje na ovoj liniji je bilo zaustavljeno.
Svoj ratni put Rudnička brigada je započela neslavnim porazom. Pretrpela je teške gubitke, koje je nemoguće približno utvrditi zbog oskudnosti arhivske građe. Iako su Radomir Putnik i Mihailo Ilić pokazali veliko vojničko umeće i hrabrost, po mišljenu Sava Skoka, samo vođenje Ibarske vojske je bilo loše, a za rezultat je imao poraz kod Kalipolja. Trebalo bi istaći i to da je ovo bilo prvo vatreno krštenje svim vojnicima. Tadašnji vojnici Rudničke brigade su samo u sećanjima svojih dedova znali za rat jer poslednji rat koji su vodili je bio onaj iz 1815. godine.
Nastaviće se…
Nikola Petrović
