Bregalnička bitka počela je u gluvo doba noći između 29. i 30. juna 1913. godine. Bugarska vojska je krenula u mučki napad preko Osogova, Zletovske reke, Bregalnice i Đevđelije. Srpska Prva i Treća armija imale su da izdrže žestok napad glavnine bugarske vojske. Prvih dana se bitka lomila, ali zahvaljujući prethodnoj pripremi odbrane od očekivanog napada, upornosti i požrtvovanja srpskih vojnika predvođenih talentovanim vojskovođama, Srbi dobijaju inicijativu u ovoj bici.

Bugarska Vrhovna komanda zaključuje da je katastrofa na Bregalničkom frontu neizbežna, pa se odlučuje da uvede u borbu i ostale armije i preduzme ofanzivu u pravcu Zaječara, Knjaževca, Pirota i Vlasine. Prodorom Prve i Treće armije u dolinu Južne Morave bila bi obesmišljena srpska pobeda na Bregalnici, a srpska vojska bi se našla prepolovljena i bila bi udarena u pozadinu. U ovom duhu, bugarska Prva i Treća armija prelaze u napad na granične položaje koje drže improvizovane jedinice vojnika III poziva. Bugari, bez većih teškoća, zauzimaju granične prevoje, dolinu Timoka, Knjaževac i Pirot. Na Vlasinskom frontu trećepozivci se povlače pružajući žestok otpor, ali front se raspada. U tom momentu, pozadina Druge srpske armije bila je vrlo kritična. Srpska Vrhovna komanda izdaje naređenje komandantu Šumadijske divizije II poziva pukovniku Marinoviću da posedne ovaj deo fronta i stabilizuje ga. U odbrani i  stabilizovanju ovog dela fronta presudna uloga se dodeljuje X puku II poziva.

Spasoje Tešić o ovim događajima svedoči:

,,Prvih dana meseca juna Šumadijska divizija II poziva bez 12. puka koncetrisana je u Skoplju za odlazak na Bugarski front. (…) Posle bavljenja nekoliko dana u Zaječaru i okolini, divizija vozom se prebacuje na Vlasinu. Prebacivanje je vršeno najvećom brzinom. Na Vlasini je bila takva situacija, da su jedni ešaloni čim se iskrcaju, forsiranim maršem išli na granicu da spreče nadiranje Bugara.

(…) Prvo je transportovan X puk II poziva. Kako je koji bataljon stizao, ulazio je u borbu. (…) Situacija je bila kritična. Na graničnom frontu, sem nešto trećepozivaca, nije bilo nikoga. Ti trećepozivci napuštali su granicu čim su se Bugarske konjičke patrole pojavile. Za to na maršu od Vladičinog Hana ka Vlasini, sretali smo bežaniju, koja nam predstavljaše stanje u najcrnjem obliku i preklinjaše nas da požurimo, te da Bugare zaustavimo i spasemo ih.

(…) Odmah smo krenuli preko Surdulice za Čemernik. Marš je bio forsiran. Kretalo se gotovo bez odmora i ako je bila junska vrućina (u pitanju je 7. jul po gregorijanskom kalendaru, a 24. jun po julijanskom kalendaru koji Spasoje Tešić ovde koristi) i podne, kad je najveća toplota. (…) Uspeli smo da se prebacimo preko Čemernika i dospemo do Vlasinskog blata i Crnotravske reke.

(…) Bugari su otpočeli razvijanje i približavanje našim položajima. Na naše levo krilo i bok gde nije bilo naših trupa, primećeno je približavanje glavnih snaga bugarskih. Bataljon se širio dokle je mogao. (…) Borba je bila vrlo jaka, a posle najupornije odbrane naš bataljon postepeno je napuštao odbranu prolaza preko blata i Crnotravske reke i povlačio se na sam Čemernik.

(…) baš u najkritičnijem momentu, kad su Bugari podilazili položaju Čemernik, pristiže naš V prekobrojni puk. On gotovo u trku ide na naš ugroženi levi bok i uspeva Bugare da zadrži, a za tim jednim snažnim napadom Bugare potisne i takve im gubitke nanese, da su bugarski leševi i materijal jedva za dva dana pokupljeni, a zarobljenika je bilo priličan broj. (…) Kod tri bataljona (X puka, prim. N.P) na Bukovoj glavi vodila se takođe ogorčena borba, u kojoj naše trupe nisu ni malo popustile bugarskim napadima.“

Nastaviće se…

Nikola Petrović