Srpska vojska izlazi kao pobednička iz dva balkanska rata, ali značajno materijalno iscrpljena. Livade i njive su ostale neobrađene, državna blagajna preopterećena inostranim zajmovima za naoružanje i municiju, vojna oprema je značajno istrošena, a nove oslobođene oblasti je tek trebalo integrisati u državni sistem. Pored ovoga, poginulo je 8.000 vojnika, 6.500 je umrlo ili nestalo u ratu, a ranjeno je 30.000 ljudi.

Sve ovo je pogodilo i X gvozdeni puk II poziva. Loše snabdeven, ovaj puk srpske vojske je, za razliku od turskih redifa i bašibozuka, protiv sebe morao da ratuje sa prvorazrednim bugarskim trupama. Najbolji pregled bugarske vojske dao je pukovnik Aleksandar Mašin 1907. godine (objavljen u knjizi Mileta Bjelajca ,,Vojska i diplomatija, Srbija i Jugoslavija 1901 – 1999“): ,,Bugarska ima dvojaku vojsku: dejstvujuću i opolčenje. (…) Oni imaju za svu svoju dejstvujuću vojsku vojsku odećnu i pohodnu spremu računajući tu i rance. (…) U opšte rečeno Bugari (…) (imaju) kvalitet njihove vojske vrlo dobar.“ Trebalo bi dodati i to da su bugarski vojnici bili naoružani najmodernijim brzometnim puškama sa pet metaka u magacinu. U prethodnim delovima naveden je izgled, oružje i oprema vojnika II poziva srpske vojske. Dodatnu otežavajuću okolnost predstavljala je i baterija koja je bila dodata X puku. Naime, De banž topovi kalibra 80mm koristili su crni barut, umesto malodimnog baruta koji je koristila artiljerija I poziva. Takovski X puk II poziva izvršio je sve ratne zadatke u potpunosti, iako je protiv sebe imao bolje naoružanog i mnogobrojnijeg vojnika. Cena  je bila oko 600 vojnika izbačenih iz stroja. I pored toga, vitezovi gvozdenog puka bili su poslati u granični pojas prema Albaniji.

Krajem oktobra 1913. godine na području Kosova, Metohije i zapadne Makedonije iz Albanije je ubačeno oko 15 000 kačaka pod vođstvom Ise Boljetinca, Azema i Šote Galice. U planinama Albanci su imali kontrolu nad selima iz kojih su napadali i palili srpska sela, kao i žandarmerijske stanice i isturene položaje srpske vojske. Graničarima u oblasti Ljume kao pomoć upućen je X puk II poziva. Albanci su vodili najgori oblik rata: gerilski rat. Karakteristika ovakvog načina ratovanja je ta da su srpski vojnici protiv sebe imali neprijatelja koji je bio organizovan u paravojne formacije bez jasnih i vidljivih oznaka i uniformi, a nije postojala ni jasna linija fronta. Jedini način na koji je X puk II poziva mogao uzvratiti bila je borba sa svakim selom u kome su se nalazili pobunjenici. Dovoljno je reći podatak da je sama Austrougarska poslala oko 30 000 pušaka kačacima, a mnogo naoružanja je ostalo i od Turaka. U takvim okolnostima nemoguće je bilo izbeći ono što pojedini istoričari danas kvalifikuju kao ratne zločine i etničko čišćenje pozivajući se na pisanje Dimitrija Tucovića, Lava Trockog i izveštaj Međunarodne komisije za ispitivanje uzroka i vodjenje Balkanskih ratova.

Usled dolaska prekaljenih boraca sa bugarskog ratišta, kačaci trpe poraz za porazom. Kačaci kreću u povlačenje ka Albaniji, a srpska vojska kreće u gonjenje preko granice. Tada interveniše Austrougarska ultimatumom da se srpski pukovi moraju povući, inače će Austrougarska oružano intervenisati. Srpska vlada je prihvatila ultimatum, što zbog moguće agresije, ali i zbog toliko željenog mira.

Konačno, posle više od godinu dana pod oružjem, vojnici X pešadijskog puka ,,Takovskog“ II poziva se demobilišu. Nažalost, nije utvrđen broj poginulih i invalida. Autor će pisati o evidentiranim vojnicima ovog puka u narednim delovima. Preživeli vojnici su se vratili svojim domovima od Rudnika i Galiča do Jelice i Ovčarsko – Kablarske klisure sa Spomenicama na rat 1912. godine (Osvećeno Kosovo)  i Spomenicama na rat 1913. godine (Za Slivnicu Bregalnicu) na grudima. Neki vojnici i oficiri su se vratili sa Zlatnim i Srebrnim medaljama za hrabrost, ali evidencija odlikovanih vojnika iz ovih ratova ne postoji. Za borbu protiv Arnauta vojnici X puka II poziva nisu dobili bilo kakvo obeležje. Za pokazanu hrabrost i ratne zasluge, Spasoje S. Tešić iz Donje Vrbave biće unapređen u čin majora, bez polaganja ispita.

Mir u Srbiji nije dugo trajao. Pucnji srpskog studenta Gavrila Principa u Sarajevu na nadvojvodu Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine biće iskorišćeni za početak najkrvavijeg sukoba u dotadašnjoj istoriji. Ratni put X gvozdenog puka II poziva i njegovih vitezova nije okončan.

Nastaviće se…

Nikola Petrović