Rudničko-kačerski hroničari (6): Dragovan Bogdanović (1917-2006)

Dragovan Bogdanović rođen u Zagrađu podno Rudnika, osnovnu školu završio u rodnom selu, Gimnaziju u Gornjem Milanovcu, Nužu poljoprivrednu u Adi i srednju poljoprivrednu u Futogu. Vojsku služio pre rata u Kraljevoj gardi. Prvo se zapošljava u zagrađskoj Zadruzi, a zatim kao ćata i delovođa u Opštini Zagrađskoj i Rudničkoj do Drugog svetskog rata.Za vreme rata radi u Srezu Kačerskom u Belanovici, a po ukidanju istog prelazi u Opštinu Ljig, sve do penzije.
Uvek radi na stručnim poslovima iz poljoprivrede, ali istovremeno sakuplja pisano ili izrečeno iz starina sačuvano iz svoga zavičaja. Sačuvano je pažljivo zapisivao, borio se za prava solunskih i drugih boraca, bez obzira koju uniformu nosili. Obeležavao je groblja izginulih, posebno krajputaša i nestalih za svako kačersko selo.

U penziji, od osamdesetih godina, aktivno se bavi umetničkom rezbarijom, stvorivši preko 200 radova. Izgrađuje i gusle javorove, na kojima peva narodne pesme na brojnim priredbama i susretima sa prijateljima.

Na Osnivačkoj skupštini Udruženja Rudničana Dragovan poklanja izrezbarenu bistu Arsenije Lome sa zaveštanjem za budući Rudnički muzej. Iako najstariji član Udruženja bio je najaktivniji – piše brojne članke za „Rudničanin“, koji su odabrani biseri iz zavičajnog blaga. Sada upravo objavljujemo takva dva kraća Dragovanova teksta…

KRSTONOŠE U ZAGRAĐU

Seoska proslava u Zagrađu je Beli četvrtak, prvi četvrtak po Trojicama. Posvećen je nebeskim silama koje grme i oblače da sačuva selo, useve i svu letinu. Proslava je u najkritičnijem vremenu, kada se pojavljuju gradonosni oblaci.

Bilo je uobičajeno da kmet sela sazove zbor građana i strogo naredi da na dan proslave bude opšta tišina, da se ništa ne čuje, ni dovikivanje, ni pesma, ni da se čuje sekira, da sa kolima niko ne putuje, pa ako bi se gde desio smrtni slučaj da se toga dana ne oglašava – a sve da se ne bi izazvale nebeske sile. Na održanom zboru saopštavano organizovanje krstonoša – tridesetak mladića koji će sa sveštenikom i jednim od odbornika obilaziti seoski atar i zapise.
Krstonoše oko 8 sati polazile su od zagrađanske crkve. Na čelu se nosi veliki crveni krst i crkveni barjak, a uz to i nekoliko velikih čiraka. Prvi zapis je u Brezovici, koja je do rata bila u sastavu zagrađanske opštine. Uz put često se pevalo i ponavljalo: „Krstonoše Boga mole da im polja bolje rode, aliluj, aliluj gospodi pomiluj“.

Prvi zapis beše u Lukića i Jocovića kraju. Čini mi se da je bio hrast. Tu sveštenik obavlja molitvu i na kori zarezuje krst. Kod zapisa sačekaše nas tamnošnji domaćini, momci i devojke. Sve što se za goste spremalo, to su doneli i za krstonoše, gde je obavljen doručak.

Drugi zapis beše na Srđevcu kod Đorđevića kuća. Bila je to kruška divljaka. Obavljena je kraća molitva i u raklju kruške urezan krst.

Putujući od Srđevca putem iza Ostrvice, koja ostaje u zagrađanskom ataru, dolazi se na plac Milorada Petrovića i tu ima jabuka divljaka – to je treći zapis. Od toga zapisa krstonoše glavnim putem idu do Šukinih kuća, a onda levo seoskim putem prema Grajskoj gori.

Četvrti zapis je na imanju, sada Milije Bogdanovića, to je velika kruška divljaka. Po obavljanju molitve i urezivanju krsta, tu nam je priređen i ručak.

Peti zapis je na imanju Velje Matića kod tri spomenika krajputaša. I tu je hrast.

Poslednji zapis je kod crkve. To je velika divlja trešnja. Stiže se u smiraj dana.

Zapisi se poštuju kao i crkve, a najveći je greh odseći zapis. Oni sami dotrajavaju.

OSTRVIČKA ČOBANIJA

Tereni podno Ostrvice u selu Zagrađe koriste se kao livade, koje daju dva otkosa kvalitetnog sena. Sve do drugog svetskog rata beše uobičajeno kada se pokosi otava, ostrvičke livade behu stecište čobanica iz sela Zagrađe i Varnica. Ovce su nedeljom puštane u sampas. Doteravane su iz mnogih torova, bez obzira da li vlasnik ima ili nema svoju livadu.

 Markova ravan pod Ostrvicom foto D. Miletić

Kako je ovaj običaj važio samo za nedelje i praznične dane tada su na čobaniju dolazili i momci iz okolnih sela. Pored Zagrađana i Varnica bilo je Rudničana, Vojkovčana i iz drugih sela. Beše nadmetanja u rvanju, bacanju kamena sa ramena, navlačenja klipa. Mlađi su igrali klisa, gudže, prstena i drugih igara. Čobaniji nisu nedostajali ni sviraći sa ćemanima i basom, Dobrosav Šuka, Ljubo Simov i dvojica iz Rašića – Dobrosav i Vujadin. Posle takmičenja igralo je kolo na «Markovoj ravni», gde je po predanju naš predak Marko prenoćio sa Jerinom!

Na čobaniji beše upoznavanja momaka i devojaka. Dok prošetaju i napiju se vode sa dva izvora ispod Ostrvice – Draguša koji se uliva u Zagrađansku reku – i rečice koja se uliva u Kačer. Nije daleko bivalo ni od svadbe.

Uveče u smiraj Sunca beše lepo gledati kako se razdvaja i luči stado iz krda više stotina ovaca. Kada se čobanica oglasi i počne da vabi, one se izdvajaju namamljene krušcom – komadom kamene soli! Jedino su ovnovi neposlušni – bilo je vreme parenja!

Dragovan Bogdanović

Priredio: prof. Radovan Karaulić