Ili: kako naglavačke postaviti “Romea i Juliju“ i još ponešto…

U gostima su nam sinoć bili članovi pozorišta iz Smederevske Palanke. Oni koji duže pamte, sećaju se početka sedamdesetih kada je amaterskim scenama naše zemlje, a posebno Srbije, gospodarila “Moravska škola“. Nije bilo festivala s kog Palančani ili Planjani nisu donosili najprestižnije nagrade. Aca i Ljubica Mitrović, Đorđe Đurđević, Toma, Gicko i ostali, pokazali su da se duž Morave, u srcu ruralne Srbije, Šumadiji, može tumačiti i predstavljati pozorište u svom najlepšem, ali i najdelikatnijem svetlu.

Posle oseke duge možda i dve, dve i po decenije, ponovo smo u situaciji da gledamo kako nam iz Palanke stiže novi feniks, oličen u poletnoj, homogenoj ekipi koja se ne drži ustaljenih akademskih šablona.

Njihov izbor bio je upravo “Epitaf“, tekst koji je iznikao u skladu s vremenom, govoreći neskriveno, a ipak metaforično, o apsurdima i tragedijama koje su zadesile naš nekadašnji zajednički prostor u kome se, gle čuda, nekada lepo i složno živelo.

Dora Delbjanko je, sasvim sigurno, naš (mislim na govorno područje i vreme rođenja) najuspešniji mladi dramaturg. Rođena je 1980. godine u Zagrebu ,dovoljno je stasala da je sačekaju , ili zateknu, užasi rata. Pažljivo se kloneći svrstavanja koje nikada na ovom prostoru nije bilo ni lako, ni zdravo, ona je govorila ezopovskim jezikom o zamišljenoj sredini u kojoj je glavna preokupacija – kako ubiti drugačijeg od sebe, a da to ne mora da ima nikakvo opradanje sem onog patološkog – dovoljno je mrzeti. Iz te mržnje rađa se želja da iza ubica ne ostane neki humani trag (brak iz ljubavi, deca, dobro delo), već epitaf koji će u dolazećim vremenima govoriti kakve to osobe leže ispod ploče i zbog čega im treba alibi za to što su radili. Njima, naravno, nije to lično bilo potrebno jer su ispred sebe nosili, kao štit i mač, ideologiju – uvrnutu, mrziteljsku i samoj sebi dovoljnu…ali, za one koji će doći za njima, važno je da znaju da nisu uzalud ubijali i da tako treba nastaviti.

Tako imamo pred sobom metodu zvanu “tuđim rukama“: mi ćemo prosuti benzin, a ruke u koje ćemo gurnuti kutiju šibica već će se naći. Izbegavajući dnevne zamke, u delu možemo videti i citate “Radovana Trećeg“, ali i obrnutih Romea i Julije, pored, razume se, originalnih zamisli. A šta tu više može biti originalno jer smo svi mi videli i doživeli komšijske ratove koji su ovde dovedeni do kućne ograde? Stoga autor metaforično svu krivicu prebacuje na babu i njenu unuku istog imena, uzdajući se u to da će publika već shvatiti “šta je pisac time hteo da kaže“.

Reditelj se pouzdao u mladu ekipu u kojoj se mogu videti i stariji glumci. Svoje zadatke izvršavali su pedatno, jer ih je tako reditelj i postavio. Ono što je moglo biti bolje u ovoj predstavi svakako jeste neusiljenost i prirodnost koja je izostala u većem delu ovog scenskog događaja. Nije bilo potrebe u pojedinim trenucima preglumljavati, sugerisati banalnosti publici i vikati. Na FDU glumca prvo nauče da ne mora umreti da bi odglumio smrt. Tako ne mora ni da viče da bismo ga čuli. Ostavimo prostor gledaocu da doživi i na svoj način shvati predstavu. To jeste izazov, ali u tome nema ništa loše .

Naprotiv. Siguran sam da će ovaj ansambl umeti da se izbori i s većim iskušenjima jer su ovo iskušenje, sastavljeno od citata, apsurda, prisećanja i asocijacija savladali. Neko s manje, neko s više muke . Tako se i publika ponašala. Pristala je na dogovorene oksimorone i događaj nije izostao.

Dragi Ivić, diplomirani producent

Povezani tekstovi – Pozorišna kritika: Dragi Ivić producent i kritičar – DAVITELj PROTIV DAVITELJA

Pozorišna kritika: Dragi Ivić producent i kritičar – Silvija

Pozorišna kritika: Dragi Ivić producent i kritičar – Ne igraj na Engleze 

Pozorišna kritika: Dragi Ivić producent i kritičar – GORDIJEV ČVOR LABUDOVE PESME

Počeo 3. Međunarodni susret varoških pozorišta TAKOVSKE CVETI

Pratite portal GMinfo.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.