piše Miloš Mijatović

Čežnja za Marinom, pošto se prvo izobrazila u sumorno, cinično sanjarenje, okoštavala je uveliko u bledu svejednost ili, ređim navratima, nehajnu nostalgiju. Iako sam razlazom dobio ono najvrednije – slobodu kretanja i ponovo se nezavisno zaposlio, sa sve manje i manje ozlojeđenosti prisećao bih se zatočeničkog lenstvovanja u njenom seksualnom kazamatu. Može biti da su zbog toga poslednjih meseci, ponajviše od tobožnje zabrinutosti za zdravlje i alkohola, iskrsavali s obe strane pokušaji da, posredstvom retkih zajedničkih prijatelja, uputimo jedno drugom poneku dvosmislenu, katkad stidljivu, katkad tvrdoglavu, poruku pomirenja u načelu; ali dalje od toga se nije odmicalo. Sve do prošle sedmice.

Javio sam se zato što mi je na telefonu izašao nepoznat broj nalik onima od organa unutrašnje bezbednosti. Srećom, bila je to samo Marina, kudikamo prihvatljivije iznenađenje. Zvučala je krajnje zvanično. Posle kratke razmene kurtoaznosti, teške volje se izvinila za sve one bljuvotine koje je o meni izgovorila na televiziji, i zatražila da joj učinim jednu uslugu. Budući da sam, kako je rekla, „dobar s predsednikom“, mogao bih ga priupitati šta je to s platom u Opštinskoj upravi, iznenada umanjenoj za čitavu četvrtinu. Dostojanstveno je izrazila nezadovoljstvo time što ona i kolege neće moći da računaju na planirani novogodišnji trošak, bezbolnu otplatu kredita i dozvoljenih minusa, pa je zato interesuje „kad će to da im legne“.

Prvo, nisam najbolje razumeo kako sam to dobar s predsednikom, a ona, koja radi u opštini, odjednom nije? No, u redu. Drugo, zašto bi ta anomalija, praktično sitnica u doba udobnog življenja i stabilne situiranosti državnih činovnika, uopšte bila od interesa za širu javnost? Treće, kako čoveku da objasnim odakle mi informacija? U svakoj sličnoj situaciji ranije, taman da se radilo o najbližim članovima porodice, elegantno bih odbio da se time bavim, naročito ako bi predsednika to izložilo nepotrebnoj društvenoj kritici, i svako dalje ubeđivanje odmah prekinuo bez trunke saosećanja. Međutim, uzevši u obzir da sam u međuvremenu svašta još naučio o ženama, te da je ona očevidno svesna rizika od posledica odavanja službenih stvari, reših da joj odgovorim pitanjem koje, zasigurno, nije očekivala: šta ja dobijam za to?

Shvativiši da je upala u pregovore, koji neće ići onako lako kao što je zamišljala, vajkala se kako uviđa da zove samo jer joj nešto treba, ali je takođe svesna da su za oboje vremena teška, da se ne durim što se prekasno javila, te da je možda najbolje zaboraviti na sve, pošto nema nameru da mi udovoljava ako već tako beskrupulozno trgujem našim poznanstvom. Marina, kao izverzirani stranački spinmajstor, iz priloženog se jasno vidi, očekivala je da se sažalim na ta priznanja i istovremeno uplašim od njenog povlačenja. Što, ruku na srce, nije bilo daleko od istine. Ipak, rekao sam da zaista cenim samouvereno pozivanje na pravo očuvanja ličnog integriteta, ali da od dogovora nema ništa i poželeo joj sve najbolje za praznike.

Moje pravo, pak, da ne zaboravim gaf u finansijama lokalne samouprave, takođe nisam mogao staviti po strani. Na kraju krajeva, radilo se o sudbini više stotina ljudi, njihovih porodica, što je na demografskom planu ovako male zajednice, daleko od zanemarljivog! Ubrzo su Marina i kompanija, zahvaljujući mojoj poslovično osetljivoj savesti, dobili šta su tražili, a ja sam opet izgubio samopouzdanje i dragoceno vreme za važnije teme s predsednikom. Ovu njenu poslednju manipulaciju i moj postupak da joj posredno podlegnem, prihvatio sam kao nužnu završnu reč u našem odnosu. Sad smo kvit, računao sam i prestao da bilo šta očekujem. Naravno, Marina je računala drugačije. „Hvala za ono. Dođi kod mene za Novu godinu. Ne idem nigde,“ glasio je sms, a da se vest o platama nije ni ohladila. Korektno, pomislih. I tako je manjak od 25 odsto na decembarski lični dohodak u opštinskoj Upravi rešio moje ljubavne probleme. Barem za sada.

povezani tekstovi:
Ljubavni problemi #01,  #02,  #03,  #04,  #05,  #06,  #07,  #08,  #09,  #10