Ljubavni problemi, S2 E1

piše: Miloš Mijatović

Prljav veš je uveliko počeo da izlazi na videlo. Marina je potpuno zanemarila bazični kućni servis i još od marta ne radi ništa, osim što jede, uzdiše, grize nokte i šizi jer kasno dolazim s posla, optužujući me za švaleraj i šurovanje sa opozicijom. Ako bih predložio da unajmimo spremačicu i odemo negde za vikend, dok se žena ne izbori s neredom, optužila bi me za rasipništvo i unutrašnji terorizam, pošto odavno već nikoga ne zove i ne pušta u stan, sa obrazloženjem da danas čak i čistačice bez osmoljetke umeju da postavljaju prislušne uređaje. Neupućeni bi pak pomislili da se radi o uobičajenoj manifestaciji nezadovoljstva seksualnim životom u dugoj vezi, tačnije njegovim nepostojanjem, ali svakom redovnom čitaocu ovih memoara odavno je jasno da iza njenih dramatičnih transformacija čuči nešto mnogo složenije.

Pojasniću onima koji su propustili prvu sezonu: budući da su bezmalo sve visoke i niske faze Marininog raspoloženja nepogrešivo reflektovale stanje u stranci, ja sam – ovoga puta s većom zebnjom nego ikad – u stvari najmanje bio zabrinut za sanitarno higijenski aspekt cele problematike, već ponajviše za sudbinu naše opštine i predsednika, samim tim Srbije i regiona. Dakle, ništa to nije valjalo. Samo da ne bude zabune, fućkalo se meni za (de)stabilizaciju SNS-a kao takvog, nego me je svaka kriza u njenom vrhu koštala živaca i mira u kući, naročito usled nepredvidivosti Marininog slavnog libida – od potpune deprivacije, do sadističkog iživljavanja pomoću kuhinjskog pribora. Prvog je imalo sve više, drugog sve manje. Ovo je, kao što mnogi znaju, ranije bilo zabavno, ali pošto sam već zašao u godine i počeo da pijem lekove za pritisak, ja to više nisam mogao da podnosim, ni psihički, ni lokomotorno. Stoga mi je prevashodno bilo u interesu da društvo ostane u sigurnim rukama što zdravije vladajuće koalicije, pa da Marina bar kvartalno bude dosledna u jednačitom režimu ponašanja. No, htenja su jedno, a stanje na javnom terenu i u njenom hormonalnom biltenu, nešto posve deseto.

Zbog toga sam i ja počeo glasno da hulim na Đilasa, Mariniku, Đorđevića, Danas, Direktno, Novu S, saopštenja Dveri, Takovske novine, Jevtovića, Kristinu, Mirkovića, Suvoborsku gredu… sve u paketu republički i lokalno, kad god bi se pojavili na društvenim mrežama. Nažalost, Marina to uopšte nije uzimala za ozbiljno. Mislila je da se pred njom samo usiljeno pretvaram ne bih li zaslužio sitne poene na erotskom planu; i lakonski bi zavrtela kažiprstom, u popularnom prevodu: „Ne’š je**ti“. Strašno me je deprimiralo to njeno nepoverenje. No sad, šta je – tu je, natrag se nije moglo, a nije izgleda bilo ni dovoljno. Zato sam i s velikim žarom postao redovan u praćenju televizijskih nastupa predsednika Vučića, gromko aplaudirao u sred stana, uzvikivao parole podrške. Nekad i sam samcit, dok je bila na radnom mestu, čuće već neko u hodniku, pa će joj preneti. I botovanju na FB sam se vratio, ovog puta dragovoljno, da bi gore u kancelariji čitala kako branim Kovačevića na rođenom GMInfu!

Sve sam bio spreman da zanemarim. Ne samo svoj odraz u ogledalu i to što sam se opet polakomio radi očuvanja najnižih animalnih interesa, nego i sve ono u šta se Marina pretvorila, tavoreći mesecima u stresu i neizvesnosti. Govorio sam joj da mi nije važno što se onoliko ugojila, proaljkavila, što džangriza kako zine, ne obuva više štikle, ne odgovara na poruke, ne popravlja četvorku, svako jutro kmeči čim otvori vesti, što ne pravi šnenokle… nego da mi je samo važno kako se ona oseća, šta zaista želi iznutra i slične budalaštine. Ali vajde do dan danas – nikakve. S te strane delimično je bila u pravu. Jer hvatao sam onda sebe kako sve češće u poslednje vreme radije s posla odlazim kod izabranog konobara, nego nazad u stan. I ne samo to – neosetno sam skliznuo, kako u čašicu, tako i u pritajeno nadanje da ću tamo ponovo sresti Veroniku Valentinu iz Karađorđeve, plavušu sa izuzetnim političkim potrebama.

to be continued…

S1: #01, #02, #03, #04, #05, #06, #07, #08, #09, #10, #11 post festum