– Na Strategiji su bili angažovani najiskusniji domaći eksperti, koji su radili, pored ostalog, i za FAU, zatim Svetsku zdravstvenu organizaciju, UNICEF, više razvojnih agencija, institutima, fakultetima. S druge strane, imali su iskustva i u vladinom, i u nevladinom sektoru. Drugi deo tima, činili smo mi iz Kancelarije. 

Samo tokom anketiranja poljoprivrednih proizvođača, predstavnika resornih udruženja i zadruga na pojedine teme koje su inkorporirane u Strategiju, razgovarano je sa oko 300 ljudi, od kojih je 100 – što je značajan broj u takvom uzorku – pokazalo potpunu nezainteresovanost za saradnju. To, prema rečima Nedeljković, i dalje zabrinjava. Pitanje je, kako dodaje, koliko jedan deo domaćih proizvođača uopšte razume potrebu za strateškim razmišljanjem u poljoprivredi, kako individulano – radi svoje dobrobiti, tako i zbog unapređenja cele jedne privredne grane i društva.

– Na osnovu Strategije, mi smo izradili Akcioni plan. Opšti je cilj da se za taj period milanovačka poljoprivreda i razvoj na selu dovedu do maksimalne moguće samoodrživosti i konkurentnosti pri plasmanu proizvoda na tržište, ali i još konkretnije podrške lokalne samouprave i fondova za razvoj. Recimo, da se subvencije ne daju samo na kupovinu materijala, grla stoke i slično, već i na samu proizvodnju tog gazdinstva iz sopstvenih resursa. Da stočari, na primer, ne dobijaju subvenciju jedino kada nabavljaju nova grla, nego i na ona grla koja stvaraju iz sopstvenog zapata. Takođe, pokazalo se da bi proizvođačima bilo korisnije da im pomažemo tako što ćemo da im plaćamo, odnosno subvencionišemo kamatu na namenske kredite kod banaka, a da oni brinu samo o glavnici. Te tri stvari bi bile značajan iskorak u ostvarenju dobrog dela akcionog plana na srednjoročnom planu, – navodi Nedeljković.

Takođe, ključni su: edukacija pri proizvodnji organske hrane, osnaživanje mladih za osnivanje poljoprivrednih gazdinstava, a posebno žena i njihove ekonomske nezavisnosti da, kada su nosioci gazdisnstva, imaju dodatan procenat subvencionisanja. Unapređenje školske spreme, jer će i od stepena obrazovanja iz oblasti poljoprivrede, zavisiti visina sufinansiranja i način bodovanja za loklane i državne subvencije, podjednako će biti u fokusu.

U narednih 5 godina, Strategija detaljno predviđa kako napraviti korake koji vode ka ostvarenju ciljeva.

Pravci i mere u sektoru poljoprivrede na osnovu analiza:
*Povećanje stočnog fonda;
*Informisanje poljoprivrednika;
*Stvaranje funkcionalnijih, modernizovanijih poseda sa boljom iskoritivošću resursa;
*Objekti za boravak životinja moraju biti tipskog, projektovanog tipa za te namene;
*Povećati organsku proizvodnju za 30%;
*Edukacija poljoprivrednika o modernim poljoprivrednim tehnikama;
*Zadržavanje subvencija i kreditiranje razvoja.

Petogodišnji ciljevi za ruralni turizam:
*Kapaciteti u domenu ljudskih resursa za bavljenje i potrebe u seoskom turizmu moraju biti povećani;
*Investicije u infrastrukturu i očuvanje životne sredine istovremeno;
*Uspostavljanje konkurentnosti među turističkim ponudama u opštini;
*Povezivanje i jačanje veza sa ostalim sektorima;
*Stvaranje preduslova za adekvatnu tržišnu pozicioniranost i vidljivost opštine na širem turističkom tržištu.

Petogodišnji ciljevi infrastrukturne povezanosti ruralnih krajeva:
*Pravovremena rekonstrukcija puteva, pristupne i lokalne mreže;
*Povećanje dostupnosti vode i uređenih vodovodnih instalacija;
*Široka dostupnost boljeg i bržeg interneta.

„Strategija razvoja poljoprivrede u opštini Gornji Milanovac predstavljaće jasno opredeljenje svih građana ruralnih sredina da žive u blagostanju, koje se temelju na novom konceptu poljoprivredne politike i stvoriti ravnopravne uslove za život i rad stanovništva u seoskim, kao i u gradskoj sredini.“ Dejan Kovačević, predsednik opštine.

Osnovne prepreke, koje se moraju prevazići – a uočili su ih autori Strategije – kako bi došlo do njene realizacije, jesu izazovi, ali i nužnost proširenja putne infrastrukture, nedostatak diverzifikovane ekonomije, tačnije opiranje modernizaciji i sistemskim načinima upravljanja gazdinstvom. Zavisnost od tradicionalnih industrija i tradicionalnog načina shvatanja poljoprivredne ekonomije, uz slabo interesovanje za pristup modernim tehnološkim resursima, ograničavaju dobar deo proizvođača da se razviju u meri koja bi njihovu i lokalnu ekonomiju učinila sigurnom i dugoročno perspektivnom.

U slučajevima ruralnog turizma, a naročito onog koje je povezano sa postojećom proljoprivrednom proizvodnjom, situacija je značajno bolja, što govori da čak i ovo osnovno međusektorsko povezivanje relativno brzo donosi rezultate i zajedničke iskorake na polju modernizacije i uvećanja profitabilnosti oba sektora.